Pitanje saosiguranja u okviru Zajednice je prvi put definisano Direktivom Saveta od 30. maja 1978 o usaglašavanju zakona i drugih propisa koji se odnose na saosiguranje (78/473/EEZ).
Razlozi za donošenje Direktive ogledali su se prvenstveno u želji da poslovi saosiguranja budu olakšani u cilju sprečavanja nelojalne konkurencije i nejednakosti tretmana učesnika na tržištu i želje da se obezbedi jednak tretman korisnika osiguranja (saosiguranja) na nivou EU (prvo Zajednice) bez obzira na državljanstvo. Sasvim je logično što se Direktiva o prekograničnom saosiguranju odnosi samo na one poslove osiguranja koji su "najznačajniji i koji zbog svoje prirode moraju biti sprovedeni kroz međunarodno saosiguranje". Takođe, logična je i potreba da se uvede red u rezervacije nastalih i nenastalih šteta kao i izračunavanje tehničkih rezervi, jer isti rizik nose osiguravajuća društva koja se nalaze pod "kontrolom" različitih nadzornih organa i sa različitim zakonskim rešenjima.
Mada, treba imati u vidu da je ova direktiva donešena 1978. godine kada je tržište osiguranja EU (tada EZ) bilo značajnije nehomogenije. Novi EU pravni okvir podrazumeva ujednačenije kriterijume pri uspostavljanju pravnog okvira, zbog Solvency II Direktive, koja u članovima 190-196 reguliše pitanje saosiguranja u zajednici. Pomenuti članovi Solvency II Direktive (2009/138/EC) odnose se na sledeće vrste osiguranja: kasko (motorna vozila, avio, plovni, železnički), kargo, osiguranje imovine od požara i drugih opasnosti, osiguranje od odgovornosti (u saobraćaju i opšta odgovornost).
Uslovi koje je neophodno da se ispune da bi se primenjivao zakonski okvir definisani su članom 190 Direktive: rizik mora biti veliki rizik, riizik mora biti pokriven jedinstvenim ugovorom, sa sveukupnom premijom i na jedinstven vremenski period od strane dva ili više saosiguravača od kojih je jedan vodeći, rizik se mora nalaziti u okviru Zajednice, vodeći saosiguravač ima tretman kao osiguravajuće društvo koje nosi ceo rizik, najmanje jedan saosiguravač mora biti iz zemlje članice različite od vodećeg, vodeći saosiguravač u potpunosti preuzima ulogu "vodećeg" a što se naročito odnosi na određianje uslova osiguranja i premije, odredbe Direktive 209/138/EC koje se odnose na slobodu pružanja usluga odnose se samo na vodećeg saosiguravača. Ostali poslovi saosiguranaj (oni na koej se ne odnose pobrojani uslovi) su pravno mogući (nisu zabranjeni) ali se na njih odnose ostali članovi Direktive (kao na uobičajene poslove osiguranja).
Jasno je da rizik koji se saosigurava ne mora biti u istoj zemlji članici kao i vodeći saosiguravač ali se moraju poštovati pravila slobode pružanja usluga ("Freedom to provide services: by insurance undertakings"): zabrana diskriinacije lica koja podnose odštetne zahteve,uspostavljanje predstavnika, prijava zemljama članicama...
Direktiva dalje definiše pitanje određivanja tehničkih rezervi (svaki saosiguravač tehničke rezerve određuje u skladu sa pravilima i praksom svoje zemelje uz ograničenej da tehničke rezerve ne mogu biti manje od onih koje bi se odredile na osnovu pravila i prakse zemlje vodećeg saosiguravača). Ovo pratećim sasoiguravačima uvodi obavezu dvostrukog računanja tehničkih rezervi (jednom po svojim pravilima i praksi i drugi put u skladu sa pravilima i praksom zemlje vodećeg saosiguravača a u cilju upoređivanja).
Uvodi se obaveza vođenja statističkih podataka iz kojih se može pratiti kako i opim poslova saosiguranja u okviru Zajednice a i koje su zemlje članice uključene. U slučaju teškoća u poslovanju osiguravača obaveze iz ovakvih ugovora o saosiguranju moraju imati podjednak tretman kao i obaveze osiguravača iz ostalih ugovora o osiguranju (bez obzira na državljanstvo korisnika osiguranja i osiguranika).
U cilju primene odredbi nadzorni organi imaju obavezu da jedni drugima obezbede sve potrebne informacije. Takođe se uspostavlja jaka saradnja Komisije EU i nadležnih nadzornih organa a u cilju revizije bilo kakvih teškoća u primeni. Naročito se kao cilj revizije navodi kontrola da li vodeći saosiguravač jasno preuzima ulogu vodećeg saosiguravača (a ne samo formalno) i da li je rizik takav da je jasno neophodno učešće dva ili više saosiguravača za njegovo pokriće.
Pitanje: U Direktivi 209/138/EC kao prvi uslov stoji da "rizik mora biti veliki rizik" dok je u prethodnoj Direktivi stajalo da se odnosi na "rizike čija je priroda ili obim rizika takva da zahtevaju učešće više osiguravača". Postavlja se pitanje kriterijuma pri određivanju "veličine rizika"?
Odgovor na ovo pitanje je od suštinskog značaja za utvrđivanje interesa. Ovo je naročito značajno zbog člana 196 Direktive (završne odredbe a odnosi se verovatno na sprečavanje zloupotreba, tj neophodnost saradnje nadležnih organa u njihovom sprečavanju) u kome se izričito veli da je neophodna kontrola "da li su rizici takve prirode da očigledno ne zahtevaju učešće dva ili više osiguravača za njihovo pokriće".
Visina samopridržaja ne može biti kriterijum jer postoji legalni, funkcionalni način izravnanja rizika – reosiguranje.
Koje su moguće zloupotrebe? Imajući u vidu da se za kontrolu zloupotreba i njihovo sprečavanje zadužuju nacionalni nadzorni organi, sasvim je izvesno da se misli na zloupotrebe od strane osiguravača.
No comments:
Post a Comment