Model 1: Osiguranik ima ugovore o osiguranju sa više saosiguravača koji su u svojoj komunikaciji sa osiguranikom svi ravnopravni. Svako za sebe prukuplja premiju, samostalno radi na obradi šteta... Model je nepraktičan, troškovi sprovođenja osiguranja su nepotrebno visoki, može doći do neusaglašenosti u obradi šteta...
Postoje dva podmodela: kada svaki saosiguravač odgovara samo za deo rizika koji preuzme (proporcionalno premiji) i drugi u kome svaki saosiguravač odgovara za celokupan iznos odštete (takav je slučaj u Srbiji a što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima).
Model 2: Na jedinstvenoj polisi se imenuju svi saosiguravači ali oni imaju jednog "isturenog predstavnika" prema osiguraniku (vodeći saosiguravač). On na sebe preuzima posao prikupljanja i dalje raspodele premije.
Takođe postoje dva podmodela nošenja rizika (odgovara se proporcionalno preuzetoj premiji ili je u pitanju solidarna odgovornost za celokupnu štetu).
Model 3: Ovaj model se primenjujuje mada postoje otvorena pitanja oko njegove "definicije" tj preciznije ga je zvati proporcionalnim reosiguranjem nego saosiguranjem. Kod ovog modela osiguranik potpisuje polisu samo sa jednim saosiguravačem koji kasnije, nezavisno od volje osiguranika, deo rizika transferiše ka "saosiguravačima". Vodeći saosiguravač (ovako se može nazvati samo uslovno) preuzima celokupan rizik na sebe (jer samo on ima ugovorni odnos sa osiguranikom), prikuplja premiju, obrađuje štete... U slučaju štete osiguranik može tražiti naknadu samo od osiguravača sa kojim ima ugovor o osiguranju, dok se on kasnije regresira od ostalih "saosiguravača". Kontrola procesa procene i likvidacije štete, kao i dinamika isplate premije i regresa šteta se definiše ugovorom među osiguravačima koji zajednički nose rizik.
Radi razumevanje razlike poslova saosiguranja od poslova reosiguranja naročito bih skrenuo pažnju na slovenački Zakon o osiguranju (Delatnost osiguravača – član 14) koji u stavovu 9 definiše da se poslovima reosiguranja može baviti samo reosiguravač (i to poslovima reosiguranja i života i neživota). Međutim u stavu 10 pomenutog člana se veli da osiguravač, nezavisno od stava 9, može obavljati poslove "indirektnog osiguranja". Kao indirektno osiguranje definišu se poslovi preuzimanje individualnih rizika ili kroz opciono saosiguranje ili fakultativno kvotno reosiguranje. Pomenuta zakonska "akrobatika" je bila neophodna da bi se pravno definisao i legalizovao posao koji po svojoj suštini predstavlja reosiguranje i da bi se na taj način zaobišao reosiguravač (pravni subjekt koji bi preuzeo višak rizika od lokalnog osiguravača). U pitanju su slučajevi kada se osiguravaju osiguranici koji rizike imaju van teritorije Slovenije, tj jedinstvenog tržišta EU, a koji se zbog lokalnih zakona moraju osigurati kod domaćih osiguravača. Koristeći pomenutu formulaciju, slovenački osiguravači preuzimaju višak rizika na sebe, bez korišćenja kapaciteta reosiguranja.
No comments:
Post a Comment